Мина Петковић, 2096
Обрађивање стилских фигура
Када је напокон стигла среда, тај дан у којем је
требало да заборавим на то колики сам тремарош и некако покушам да не мислим на
свој страх од експонирања и јавног говора, иза себе сам имала, па, сигурно,
три, четири сата посвећена папагајском понављању уводне мотивације са свим
њеним могућим варијацијама условљеним заинтересованошћу и активношћу ученика.
Како је мој задатак био да са њима, ученицима петог разреда Основне школе
„Радоје Домановић“, обнављам знање које су, наводно, већ стекли на тему
стилских фигура, припремила сам читав низ занимљивих вежбања. Уз то, решила сам
да, како бих забавила ученике и у време предвиђено за час унела нешто мало
интересантније од пуког рађења задатака, ипак, иако је био час обнављања, те то
није било обавезно, направим уводну мотивацију и тако опустим мало, не само
њих, већ и себе. Убрзо се испоставило да је та одлука била потпуно погрешна. Како
је тема била стилске фигуре (до тада, радили су пет фигура: епитет,
ономатопеју, поређење, хиперболу и персонификацију), решила сам да час започнем
питањем воле ли да читају. На срећу, велики број ученика одговорио је
позитивно. На моје наредно питање – шта најрадије читају – ученици су, такође,
били спремни да дају одговоре. Надајући се најбољем, мада сам била спремна и за
негативан ток догађаја и управо зато спремила питања којим ћу их, уколико буде
потребе, додатно мотивисати да схвате шта ће бити тема тог часа, питала сам их
да ли током читања књижевних дела примећују чиме се све то писци служе како би
нам што уверљивије представили оно што описују. Како су ученици бело гледали у
мене, наставила сам питањем шта све то један писац може употребити како би
обогатио језик књижевног дела и веродостојно нам предочио предмет свог
описивања. Сада, после, ако се не варам, два месеца, више нисам ни сигурна како
су одговорили на то моје питање, али једно знам – мени је, заиста,
најочигледнији одгвор на оба био – стилске фигуре, иако се они око тога баш и
не би усагласили. :) Решена да истрајем у својој замисли, прибегла сам
последњем кецу у рукаву, иако сам се, најискреније, надала да за тим неће бити
потребе, будући да је то одељење важило за најбоље и да су до тада на свим
опсервационим и часовима које су одржале моје колеге потврдили зашто то и јесу.
Решила сам да одем корак даље и скоро им па дословно нацртам јединицу којом
ћемо се бавити. Дала сам им два описа цвета. Један опис садржао је потпуно
огољену и штуру слику цвета, док сам у други унела велики број епитета и сам
појам тог цвета учинила далеко уверљивијим и лакшим за замишљање. Како ми је то
била последња могућност да их наведем да дођу до траженог одговора, питала сам
им који цвет, водећи се мојим описом, могу боље да замисле. Готово су
једногласно одговорили да је то други цвет. Када сам их, потом, питала шта је
то што је у мојој причи допринело да опис цвета буде уверљивији, надајући се
одмах одговору „епитети“, један или можда два ученика, готово су нечујно
проговорила да су за то заслужни придеви. Опет помало мрзећи себе што сам
уопште унела уводну мотивацију за којом није било потребе, питала сам их какву
све то улогу придеви могу да имају. Када ми ни на то питање нису одговорили
очекивано, немајући више куд, упитала сам их да ли су некада чули за епитете,
за стилске фигуре. То можда баш и није било на месту, али у том тренутку,
једино ми се исправно чинило да напросто откријем о чему је реч и решим ту
досадну мистерију. :) Тек тада, ученици су се сетили за постојање
стилских фигура.
Иако ни сама нисам била баш најбоље мотивисана,
наставила сам свој посао. Поделила сам им наставне листиће са задацима у којима
је требало да препознају стилске фигуре и наведу њихова имена. Док су они
радили, шетала сам од клупе до клупе и помагал онима којима је помоћ била
потребна. Ученици су своје задатке, мање-више, добро одрадили, па смо се после
неког времена бацили на њихово читање и одговори су углавном били тачни, а
уколико то није био случај, заиста сам настојала да им објасним зашто је то
тако.
Искрено, очекивала сам много више од тог часа, па и од
њих самих. Како су се до тада истицали активношћу и, самим тим, знањем, надала
сам се да ни са мојим часом неће бити проблема. Ипак, иако су били знатно тиши
него на претходним часовима, радује ме то што су, како се час приближавао
крају, полако схватали које су разлике између појединих стилских фигура и зашто
их никако не треба мешати.
У завршном делу часа читала сам им неке изразе, као
што су „лети као мува без главе“ и
„умирем од смеха“ итд. и тражила од њих да препознају стилску фигуру и објасне
шта се под тим изразима мисли. Час смо завршили дефинисањем стилских фигура,
што је прекинуло звоно, мада су деца имала стрпљења и посветила ми још неколико
секунди више док сви предвиђени задаци нису били обављени.
Ето, не баш укратко, али тако је отприлике изгледало
моје искуство држања часа. :) Надам се
да ће они који ово буду читали, а којима рад са млађим ученицима тек предстоји,
успети да извуку неку поуку.
Ја сам, када се на крају све сумира, задовољна.
Истина, имала сам потешкоћа са уводном мотивацијом, али, како су ми колеге
касније рекле, на мени се није примећивало да сам то доживела као проблем у том
тренутку. У сваком случају, верујем да сам помогла ученицима да боље схвате оно
са чиме ће се сусретати које год књижевно дело да читају и сматрам да је успех
мог часа управо у томе – успела сам да их научим нечему новом. :)
Нема коментара:
Постави коментар