Никола Ђорђевић, 2100
Пригодна употреба великог слова и употреба великог слова
у називима организација, установа, друштава и предузећа
Будући да сам у V/2 био познат као "Онај са брадом" и да су клинци питали нашу менторку, своју професорку, када ће "Онај са брадом" да нам држи час, имао сам нешто мању, знате већ - трему, него моје колегенице, али је и даље требало преживети хорор, писан руком Стивена Кинга, или је макар тако било у мојој глави :). Већи проблем од саме организације часа, будући да предајем петом разреду и да у њиховим граматикама има више него довољно материјала, била је чувена уводна мотивација часа. Како да наведем клинце да ми дају одговор да данас радимо сувопарно велико слово? Најлакше би било да кажем да то радимо данас, али добијем нулу од уводне мотивације. Оно што је сваком клинцу и клинцези познато јесте Сунђер Боб, тако да се он инфилтрирао у редове моје уводне мотивације.
- Јесте ли спремни, децо? - питао сам клинце, пошто сам им се представио и повео разговор о чувеном коцкалонастом сунђеру.
- Јесмо, капетане. - стидљиво проговорише неки од ученика.
- Не чујем вас! - већ се мало ослободих.
- Јесмо капетане! - повикаше сви до једног.
Лагао бих кад бих рекао да нисам био задовољан и да се нисам напунио позитивном енергијом. Набој енергијом прилично ми је значио у даљем току часа. Замолио сам једног од ученика да нам ту сунђербобовску фразу запише на табли и на примеру капетан објаснили смо да ћемо заједно радити употребу великог слова у посебним околностима.
"So far, so good", рекао сам себи и наставио разговор са клинцима, који су ми, морам признати, посветили пуну пажњу и били веома активни, што је у великој мери олакшавало мој посао (камо среће да га је завршило уместо мене). Кроз низ питања на тему како се обраћамо старијима и особама које поштујемо, кроз дијалог, дошли смо до дефиниције када пишемо велико слово у речима из поштовања након чега сам ученицим издиктирао дефиницију. Уследила су вежбања везана за пригодну употребу великог слова која сам ученицима поделио на наставним листићима. Није на одмет да се клинци похвале још неки пут, будући да су стварно заслужили. За време краће од предвиђеног завршили су своје задатке, наравно са тачним одговорима. Њихова ангажованост и залагање дозволили су ми луксуз да будем још опуштенији. Након што смо решења задатака исписали на табли, кренули смо у обраду употребе великог слова у називима огранизација, установа и тако то на ту тему, што се из наслова да видети :). Поново, водећи разговор са клинцима о томе да ли воле да иду у биоскоп, да ли иду у градску библиотеку да изнајмљују књиге, ученици су дошли до дефиниције када се употребљава велико слово у називима организација итд, након чега су и чули дефиницију од мене коју су записали.
"Ја са брадом" добро се држим, помало самозадовољно сам размишљао док сам делио други круг задатака овог пута везаних за употребу великог слова у наз... знате већ и то :). Осмех колега и менторке док сам делио задатке говорио је да ипак радим нешто како треба супротно мом кинговском сценарију. Као по њиховом обичају, ученици су предано радили своје задатке и за кратко време их завршили.
Осећао сам готово потпуно задовољство док сам тражио од ученика да заједно поновимо све што смо током часа научили. Јесте нас звоно прекинуло, али "пуцајте, ја и даље држим час" :).
То је прича о томе како демони не поједоше моју душу, већ напротив како са собом понесох једно лепо искуство, које ће, надам се, бити само темељ и задовољан осмех. :)
- Јесте ли спремни, децо? - питао сам клинце, пошто сам им се представио и повео разговор о чувеном коцкалонастом сунђеру.
- Јесмо, капетане. - стидљиво проговорише неки од ученика.
- Не чујем вас! - већ се мало ослободих.
- Јесмо капетане! - повикаше сви до једног.
Лагао бих кад бих рекао да нисам био задовољан и да се нисам напунио позитивном енергијом. Набој енергијом прилично ми је значио у даљем току часа. Замолио сам једног од ученика да нам ту сунђербобовску фразу запише на табли и на примеру капетан објаснили смо да ћемо заједно радити употребу великог слова у посебним околностима.
"So far, so good", рекао сам себи и наставио разговор са клинцима, који су ми, морам признати, посветили пуну пажњу и били веома активни, што је у великој мери олакшавало мој посао (камо среће да га је завршило уместо мене). Кроз низ питања на тему како се обраћамо старијима и особама које поштујемо, кроз дијалог, дошли смо до дефиниције када пишемо велико слово у речима из поштовања након чега сам ученицим издиктирао дефиницију. Уследила су вежбања везана за пригодну употребу великог слова која сам ученицима поделио на наставним листићима. Није на одмет да се клинци похвале још неки пут, будући да су стварно заслужили. За време краће од предвиђеног завршили су своје задатке, наравно са тачним одговорима. Њихова ангажованост и залагање дозволили су ми луксуз да будем још опуштенији. Након што смо решења задатака исписали на табли, кренули смо у обраду употребе великог слова у називима огранизација, установа и тако то на ту тему, што се из наслова да видети :). Поново, водећи разговор са клинцима о томе да ли воле да иду у биоскоп, да ли иду у градску библиотеку да изнајмљују књиге, ученици су дошли до дефиниције када се употребљава велико слово у називима организација итд, након чега су и чули дефиницију од мене коју су записали.
"Ја са брадом" добро се држим, помало самозадовољно сам размишљао док сам делио други круг задатака овог пута везаних за употребу великог слова у наз... знате већ и то :). Осмех колега и менторке док сам делио задатке говорио је да ипак радим нешто како треба супротно мом кинговском сценарију. Као по њиховом обичају, ученици су предано радили своје задатке и за кратко време их завршили.
Осећао сам готово потпуно задовољство док сам тражио од ученика да заједно поновимо све што смо током часа научили. Јесте нас звоно прекинуло, али "пуцајте, ја и даље држим час" :).
То је прича о томе како демони не поједоше моју душу, већ напротив како са собом понесох једно лепо искуство, које ће, надам се, бити само темељ и задовољан осмех. :)
Нема коментара:
Постави коментар